Romantizam - Djura Jakšić Pesme

Poezija

Djura Jaksic je poceo svoje knjizevno stvaralastvo lirskim pjesmama, kao i svi knjizevnici njegovog doba.On najvise pise u 1856.,1858. i 1862.godini, kada je boravio u Kikindi,Novom Sadu,Becu i selima istocne Srbije.Pjesme napisane u tim mjestima izrazavaju Jaksicevu subjektivnu reakciju na okolnosti u kojima je zivio.Pjesme napisane u Kikindi pune su gorcine,tuge i jetkosti,a ponekad je izrazena i pjesnikova rezignacija.Pjesme iz Novog Sada pokazuju da pjesnikov unutrasnji zivot razdire nesaglasnost njegovih teznji sa drustvenom stvarnoscu,a pjesme iz sela istocne Srbije odraz su usamljenog i bespomocnog covjeka.On je u to doba napisao nekoliko veoma osjecajnih pjesama,prelivenih sjetom i tugom.Boravak u Becu sa zenom predstavljao je srecni period Jaksiceva zivota te su pjesme iz tog perioda odraz zivotne radosti Djure Jaksica.

Najizrazitija crta Jaksiceve lirike je revolt pobunjene licnosti.Cjelokupna njegova licnost buni se protiv drustvene stvarnosti koja razara ljudima snove o ljepom zivotu.On je pomalo i uplasen jer se osjeca bespomocan u okrutnoj sredini.Medjutim,revolt u Jaksicevim pjesmama nije izrazen iskljucivo u formi zbunjenosti,pometenosti i pomirenja sa takvom stavarnoscu.Heroizam je najbitnija crta revolta u Jaksicevoj poeziji i u njemu se sukob izmedju pjesnikove licnosti i njegove sudbine najcesce izrazava.Njegov revolt je cesto izrazavan i u obliku ljute mrznje prema drustvenim snagama koje sputavaju covekovu licnost.Jaksic se u poeziji brzo izvukao iz romanticarskog neodredjenog buntovnistva protiv neodredjene stvarnosti.Heroika u poeziji Djure Jaksica izrazena je vrlo cesto u formi patriotizma.Za njega se i kao pjesnika ikao covjeka s pravom moze reci 'veran je bio narodu svom'.U njegovim pjesmama je izrazena duboka ljubav prema proslosti.On velica srpsku slavu i odusevljava se moralnim kvalitetima srednjovijekovnih vitezova.Djura Jaksic je napisao i izvjestan broj ljubavnih pjesama,iako ne predstavljaju najveci domet u njegovom stvaralastvu.

Cjalokupna poezija je orijentisana je prema buducnosti.U ceznji za boljim danima rodili su se u njegovoj lirici duboka vjera, nada, zanos i odusevljenje.

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

Padajte braco

Padajte, braco! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braco, junaci, ljudi!
Za propast vasu svet ce da zna...
Nebo ce plakat dugo i gorko,
Jer nece biti Srbina...

Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braca - oh, boze moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen cas?
Ta zar bi tako - oh, braco draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Sto nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' gresno, nije li grozno -
Krv dece vase gledamo mi!...

A gde je pomoc, il' suza bratska?
Il' "Juris, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, gresan, gresno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi - kipi i ceka -
Al' ne da djavo... il' ne da bog!
1862.

Gdje ja

Gde ja secer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu cu u plac pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

- Skoro sveca kraju,
Danak crnoj noci,
Al' kraj mome vaju
Nikad nece doci.

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.

Vece

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo cuti, ne mice se nista,
Ta najbolji vitez pade sa bojista!
U srcu se zivot zastrasenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu zale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?
Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,
Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...
1857.

Putnik


Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..
1855.

Ponoc



...Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuse...
O, duse! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .
1966.

Osmeh


Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.