Aleksandar Blok "Pesme"

Močvarski duhovi

Oterah te bičem amo
U podne kroz granje,
Da udvoje dočekamo
Prazno blagostanje.

Eto – sedim pored tebe,
Močvara je pusta.
Svedok – Mesec gore s neba –
Iskrivio usta.

Ja sam kao ti, dete šuma,
Šta stasom da kažem,
Od makovog manji zrna –
Zakržljali vraže.

Na šeretskoj kapurini
Zvonce za rastanke.
Iza leđa – u daljini –
Delte pletisanke.

Naš šeretski zanos stine –
Vode mrtve tako.
Zelene se kapurine,
Stoje naopako.

San svoj vode čumom škrope,
Talas rđom line...
Mi smo – napuštene stope
Nečije sudbine...

Snežno vino

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt' sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

DEVOJKA IZ SPOLETA

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled - ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove - i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena - Marijo! Dozvoli
Oku - da anđela nad tobom vidi,
Srcu - od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

NEZNANKA

Kad je veče, nad restoranima
Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.

Daleko, gde je prah uličarski,
Nad dosadama vila svih -
Jedva se zlati perec pekarski
I čuje dece plač taj tih.

I svako veče, u osamama,
Zabacujući cilinder -
Po jendecima šeće s damama
Već isprobani kavaljer.

Škripe jezerom tu onoliko
Rašlji i bruji ženski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.

Jedinog druga - u noć pijanstva -
Iz moje čaše odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Ošamućen je ko i ja.

Tu skuge pokraj blizih stolića
Sanjivo trče pored nas.
I pijanice, s okom kunića,
Viču: "In vino veritas!"

I svako veče u čas naznačen
(Ili to samo sanjam sve?),
Stas devičanski, svilom uhvaćen,
Po maglovitom oknu gre.

Lako, prošavši međ opijenim,
Bez saputnika bilo kog -
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sela svog.

I veju drevnim praznoverjima -
I gipka svila u nje sva
I taj njen šešir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.

I okovan tom čudnom blizinom
Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I začaranu obalu.

Gluhe su tajne mi poverene,
Nečije sunce - dato, gle.
I kutke duše unezverene
Potapa trpko vino sve.

Nojeva perja što se savila -
Ljuljaju se u mozgu mom.
I oči bez dna, pune plavila,
Cvetaju onom obalom.

Duša za blago ima skrovište,
A ključ taj imam tek ja sam.
Ti imaš pravo, o čudovište,
Istina je u vinu, znam!

GLAS

Žarka zimska magla sjaji -
Krv na nebu - sve do ruba.
Idem tamo gde se gaji
Tajnodelotvorna ljubav.

Ti si - u snu. Kad te sretam,
Ja ne grlim tebe, pamti,
Ja sam - carica planeta,
Ne za tebe - zrak moj plamti.

Prevaren si nepoznatim:
Jer zbog svetih snova nikad
Bestelesni neće dati
Da im pronikneš do lika.

Udubi se, manje strastan,
U sopstvenog duha mrak:
I shvatićeš - lepša ja sam
Od tvog izmišljenog sna.

ONI ČITAJU PESME

Vidi: pomešah sve stranice
Kad ti u oku behar sinu.
Veliko krilo snežne ptice
Na um mi vejavicu rinu.

Čudan je bio govor maske!
Razumeš li ga? - Možda... Ko zna!
Ti znaš da su iz knjiga - skaske,
A da je život - samo proza.

Al su za mene nerazlučni
Od tebe - noć i rečne tmine,
I kolutovi dima lučni,
I plamenovi žive rime.

Ne budi ni ti stroga sa mnom,
Ne mami, ako znaš za boga,
Po sećanju ne džaraj tamnom
Drugčiji - onaj strašni - oganj.


MUZI

U pesmama tvojim tajnim ima
sudbonosna o propasti vest.
Ima kletve i u zavetima,
a i sreće koju neću svest.

Tu i neka snaga mami, vrela,
da sam gotov reći dušom svom
ko andjele da si ozgo svela,
zavoleć' ih lepotom i snom...

I kada se smeješ ubedjenju,
tad nad tobom sine i zasja
onaj bledi, u purpurnom vrenju,
krug koji sam nekad vid'o ja.

Zla il' dobra? - Sva si tu - uludo
ne priča o tebi star i mlad.
Sva si drugom i Muza i čudo.
A meni si - mučenje i ad.

Ne znam zašto, sred svanuća svetih,
kad ne beše ni snage ni sna,
ne propadoh, već lik tvoj primetih
i draž tvoju isko sam sa dna?

O, što nismo mi dušmani kivni,
i zašto mi dade cvetni raj,
te livade, svod zvezdan i divni -
i svu kletvu lepote, i sjaj?

Lukaviji od severne noći,
i jači od ajskih vina svi',
od ljubavi ciganske i moći -
beše kraći tvoj zagrljaj zli.

Sudbonosna beše neka radost
pogaziti zavete i čast,
i bezumnom srcu mome sladost -
ova gorka, kao pelen, strast...