Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar 1833 — 3. jun 1904, Sremska Kamenica)
Jovan Jovanović Zmaj je rođen 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao je još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.

Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).

Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.

Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.



Dve najbolje zbirke njegovih pesama su Đulići i Đulići uveoci. Veliki broj njegovih šaljivih i dečijih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: Pevanija i Druga pevanija. Poslednje su štampane zbirke: Snohvatice i Devesilje. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).

Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Šandora Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodi Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“). Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona.

Pored „Zmaja“, uređivao je još dva satirična lista: „Žižu“ i „Starmali“. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečiji list Neven, najbolji srpski dečiji list onoga doba.

Domaća sreća i kob inspirisala je ovog pesnika za najlepše stihove koje je dao, ne samo u „Đulićima“ već i u svojim dečijim pesmama, upravo u „pesmama o deci“. Nežan i dobar otac, čija su deca rano preminula, i uman čovek i veliki rodoljub koji zna vrednost podmlatka, on se, naročito poslednjih godina života, sav posvetio stvaranju poezije o deci i za decu. Taj deo njegove lirike je od osobitog značaja, jer je Zmaj ostao nenadmašni srpski dečji pesnik — „Čika Jova“. One imaju veliki moralni i poučni značaj; u njima su mnoge generacije prvi put počele da saznaju za ono što je istinito, dobro i lepo. Zmaj je imao naročita razumevanja za decu, umeo da se uživi u njihov način mišljenja i osećanja i da stvori poeziju koju deca razumeju i vole. To je didaktična, vaspitna poezija, ali i poezija koja ima umetničke vrednosti. U tim pesmama su dati realno i živopisno ne samo lepi već i ružni dečiji nagoni, ceo dečiji život. U njima deca poznaju sebe, proživljuju svoju intimnu ličnost, koja je dražesna, a i vrlo zagonetna. Snažno i reljefno, Zmaj je u kratkim i lakim lirskim pesmicama ovekovečio nekoliko dečijih tipova, kao „Pura Moca“, „Materina maza“, „Mali konjanik“ i druge. Kao pretežno intelektualan pesnik, Zmaj nije opevao u dečijem životu tragičnu stranu, već samo ono što razum može da zapazi spolja, što je komično. Kad se deca postave u te komične okvire, onda neminovno izazivaju bezazlen i vedar humor. Zato svi junaci Zmajeve dečije epopeje, zajedno sa domaćim životinjama, izazivaju osmejak i osveženje pri čitanju.

Istočnjačka poezija Zmajeva je uglavnom prevod ili prerada orijentalske poezije iz tuđih književ-nosti. Štampao je dve knjige istočnjačkih stihova: „Istočni biser“ i „Pesme Mirca Shafije“ (po Bodenštetu). Zmajevi prepevi su često bolji od originala, a ima i originalnih pesama. Naročito su lepe one popularne: „Lem Edim“ i „Selim-beg“.

Zmaj nije samo pesnik „Đulića“, dečije i istočnjačke poezije. On je pevao mnogo, o svemu i svačem:sva osećanja, sve ideje, sve događaje i mnoge ličnosti svoga vremena; „po njegovim pesmama može se najbolje razumeti duhovni život srpskog naroda od 1850 do 1900“. U tim svojim pesmama, rodoljubivim, programskim, didaktičnim i satiričnim, Zmaj je iznosio sve ono što je dobro i plemenito, krepio narod i potsticao na visoke ideale. On je, smelo i nepoštedno, žigosao porok i nazadnjaštvo. Njegova se satirična poezija odlikuje duhovitošću i retkom pronicljivošću. On je nesumnjivo najbolji srpski satirični pesnik, najobilniji inače, ma da u njegovoj satiričnoj poeziji ima i ličnog obračunavanja i kafanskih dosetaka.

Najraznovrsniji i najobilniji srpski pesnik, Zmaj je ujedno i najpopularniji. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Građansko društvo je volelo njegov lak i pristupačan izražaj. Zbog te velike popularnosti stekao je glas najvećeg srpskog pesnika, ali mu kritika to nigda nije priznala, izuzev u samom početku. U izražaju — on je stvorio ogroman broj novih jezičnih i ritmičnih mogućnosti; time je nadmašio sve ono što je pre njega stvarano i udario sigurne temelje za nove pothvate. Značaj njegova talenta je poglavito u tome. Neiscrpan u izražaju, on je neiscrpan i u invenciji. On je bio plodan i darovit pesnik svoje generacije, svih njenih ideala i čeznuća, velikih kao i običnih i svakodnevnih. Otuda kod njega, pored najlepših pesama, nalazimo i veliki broj prigodnih i programskih pesama, često sa najpovršnijom i najbanalnijom sadržinom.

U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti.

Umro je 1904 god. u Sremskoj Kamenici, u Sremu. Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja.