Knjizevnost - Srednjovekovna knjizevnost,Sveti Sava

Сава Немањић

Сава Немањић је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски просветитељ. Мисли се да је рођен 1175. године, судећи по томе да је имао 17 година када је 1192. године отишао у Свету гору. Рођен је у граду Расу. Био је трећи најмлађи син великог жупана Стевана Немање и мајке Ане. Световно име му је било Растко. Као сва владарска и властелинска дјеца,стицао је основна знања из реторике, граматике и теологије код калуђера. Рано је почео да чита житија светаца и да се усхићује њиховим аскетизмом. Из тих разлога и није много марио за изобиља световног живота. Када му Стеван Немања повјерава област Хум на управу, показао је да га власт и почасти много не интересују и да је у својој скромности и повучености предодређен за нешто друго.
Уз помоћ неких руских калуђера, а многи мисле и због унапријед постављеног задатка,Растко одлази у Свету гору 1192. године. Добио је монашко име Сава, по Сави Освећеном,чије је житије са великом знатижељом прочитао, а који је у 6. вијеку био оснивач православног монаштва.
Сава је прво дошао у манастир Пантелејмон, да би се потом нашао у манастиру Ватопед, упознавши многе испоснице као аскета. А како се тамо живјело, најбоље говори Теодосије у биографији о Сави Немањићу:
Испосници живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на стенама морским као птице угнездивши се, кишом и ветром мученим, сунцем и знојем паљени и зимом и мразем мрзли, те бејаху убоги и сироти. Ништа не имаху што би им крадљивци могли украсти, изузев кудељино рубље, па и то недовољно, колико да покрије наготоу тела. Храна им беше мало хлеба и то ретко, а други задовољаваху глад плодовима дрвећа и дивљег биља, које ту растијаше. Пиће им беше из камена горска слатка вода, којом гашаху жеђ, а не беху ни сну много подложни.
Када је Стеван Немања напустио престо и замонашио се у Студеници, прихвативши монашко име Симеун, Сава га позива да додје у Свету гору,што он и чини. На мјесту гдје је некад већ постојао манастир.
Симеун и Сава су подигли прво српско светилиште на Атосу-манастир Хиландар. Градња је завршена 1199. године. Истовремено Сава зида и свију испосницу-Карејску ћелију. За њу ће написати и тзв. Типик карејски, текст који садржи правила о владању испосника и њиховој исхрани. Затим слиједи писање Типика хиландарског, исте године када је завршен Хиландар, са врло тачним подацима: да је Немања у Свету гору дошао 1197. године, да је у Хиландару живио само осам мјесеци и умро 13. фебруара 1200. године. Неколико година касније, кад су крсташи освојили и похарали Цариград, престоницу хришћанског царства (1204.) и основали Латинско царства, и када су се завадили и међусобно била закрвила Савина браћа, он се враћа у Србију и над моштима Стевана Немање мири завађену браћу.
Одмах по повратку Сава почиње да ради на обнови и осамостаљењу српске цркве: обнавља старе цркве и манастире, гради нове, а умјесто грчких свештеника уводи српска свештена лица. Од новоподигнутих манастира је и Жича, у којо ће бити крунисан брат му Стефан за првог српског краља, због чега је и атрибу Првовенчани. Сава се интензивно бави и државничко-дипломатским пословима како би се сачувала српска држава и учврстила немањићка владавина. Дипломатско умијеће Саве дошло је до изражаја нарочито кад су Угари кренули са јаком силом на Србију. Захваљујући мудрости Саве, није дошло до општег рата.
Да би српској цркви обезбједио самосталност и учинио је независном у односу на грчку цркву, Сава путује у Никеју, гдје ће 1219. године од никејског патријарха издејствовати право српске цркве на самосталност, а он бити постављен за првог српског архиепископа. Жича ће постати сједиште српске архиепископије, а Сава ће као архиепископ или патријарх бити на челу српске цркве 14 година.
Послије смрти брата Стефана Првовенчаног на власт долази његов син Радослав. Сава одлази на далеки пут-иде у Јерусалим, Витлејем и на Синај. А кад се вратио Србија је била у пропадању а српска црква на путу да изгуби самосталност. Међутим Радослав је бачен с пријестола а на његово мјесто је дошао Владислав, више окренут истоку. Умјесто ослањања на Грчку, Владислав је био родбински везан за цара Асена II. Сава понаво одлази али овај пут у Палестину. Посјетио је Јерусалим, ишао у Каиро и Александрију, на Синај, а онда преко Цариграда долази у Бугарску у Трново гдје ће се разболити од прехладе. Умро је 27. јануара 1236. године, а у Трнову уз велике почасти и сахрањен. Касније ће Владислав пренијети његове кости у манастир Милешева, своју задужбину. Од тада започиње култ Саве Немањића коме нису могли да одоле ни Турци јер су га поштовали као свеца и јако га се бојали. Да манастир Милешева не би био сабориште свих Срба, а Савин гроб српско светилиште, Синан-паша је наредио да се његове мошти изваде из гроба и у Београду спале на Врачару, гдје је сада храм. Било је то 10. маја 1594. године. Много касније, 1775. године, Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића Свети Сава, као школски празник, слави се 27. јануара.
Књижевно дјело Саве Немањића није обимно нити је јединствено у жанровском смислу. Има ту правих биографских списа, стихова, епистоларних творевина-укупно седам дјела: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Живот св. Симеуна, Служба св. Симеуну, Крмчија или Номоканон-општи црквени устав и Писмо студеничком игуману Спиридону.

Свети Сава у народним умотворинама

Учења Св.Саве су временом прересла у тзв.сбетосавље. Он је био духовни и просветитељски дјелатник, први српски медицинар и апотекар, књижевник, правник,светодавац и учитељ. Поред тога, он је био и велики човекољубац, заштитник сиромашних, увијек близак "простом народу", мрзећи га или бодрећи да надјача зло, да не очајава када је најтеже.

Тако је створен култ о Св.Сави, из којег ће настати многе легенде и разна предања.У многобројним предањима Св.Сава се јавља као највећи мудрац и заштитник: кажњава трговце и варалице, похлепнике и незахвалнике, хвалисавце, лиемјере и лажљивце.Он је свемоћан; има и ту моћ да се може преображавати: час је калуђер, час пастир или просјак, само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.

Митска димензија Савиног лика посебно је јачала у вријеме ропства под Турцима (пјесма Сава и турски цар,Свети Сава и Хасан - паша, Свети Сава спашава јањце од Турака) јер је, тада, национално било поистовјећено са вјерским.Увијек кад се јављало зло, угрожавање националног, јављала се и мисао на Саву, јачао је култ Саве у народу.

О њему пјевају: Војислав Илић, Змај, Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић.

Житије св. Симеуна

Житије Св. Симеуна прво је књижевно оригинално дјело Саве Немањића у српској умјетничкој књижевности. Ово дјело је саставни дио Типика студеничког. Међутим, у Типику студеничком биографија оца је дата опширније, са више детаља.Има дванаест глава са око двадесет и четири стране текста. Дјело је првенствено намјењено калуђерима да сјећају свог оснивача манастира. написано је у духу старохришћанске књижевности. Биографија је писана с намјером да се Немања представи као божји човјек и праведник, да је много урадио на добробит6 народа, изостављајући све оно што би могло да наруши идеалну представу о њему.

У првом дјелу своје биографије Сава скреће пажње ближњима, монасима, како је манстир Студеницу подигао господар Стеван Немања на мјесту које је било "пусто и ловиште зверова". потом говори о његовим напорима да сачува, прошири и учврсти српску земљу, а што му је у 37 гопдина владавине пошло за руком.

Набрајају се сви манастири које је Стеван Намања подигао широм Рашке. а када је свог сина Стефана оженио ћерком грчког цара Алексија Комнена, сазвао је сабор у престоном граду Расу и на њему се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, дајући упутства својој дјеци и поданицима како да се владају и бране од других. Његове ријечи су биле:

Чеда моја драга, не заборавите учења својега и провјеренога закона, мноме установљеног.

Народ ганут чином и ријечима, упућује му молбу да их сироте не оставља јер им је био као отац, пастир који их је водио. Говорили су : Никад у дане твоје вук не уграби јагње од Бога преданог ти стада пастве...

А кад је утјешшио свије ближње, представио им је сина Стефана као будућег владара, тражећи од њих да га помажу и прате на његовом владарском путу.

У следећем дјелу овог списа Сава говори о томе како се Стефан Немања замонашио у својој задужбини Студеници 1195.године.Након двије године одлази у Свету гору, у манастир Ватопед.Затим се даје опис подизања манастира Хиландара, те исте 1195.године.

Ако се гледа умјетничка вриједност Савине биографије, онда је најбољи онај њен дио у коме он описује очеву болест и смрт, показујући сасв свој дар за лиризам и емотивно бојење текста. И овдје је упамћен и заљбиљежен тачан дан и мјесец старчевог побољевања:

У седми дан мјесеца фебруара поче нешто да побољева часна старост његова.

Прво се чују ријечи сина који за себе каже да је у односу на оца "недостојан" и "унижен одасвуд". Он то и јесте у односу на очеве године и искуство, у односу на његову мудрост, велика дјела и показану побожност.Зато је отац у тексту: господин Симеун, часна старост, блажени старац.

Отац, предосјећајући скору смрт, налази за потребнода посавјетује свог младог и још неискусног сина. Он му упућује ријечи мудрости и ријечи утјехе. у његовим ријечима је садржано и велико искуство државника и човјека којио је много видио, прошао и сазнао.Први и велики савјет је:

Сваком храном храни срце јер од њих су извори живота.

А то значи: упијати разна сазнања да би што више обогатио и дух свој испунио, и тако уздигао себе изнад других. Други очев савјет је: Треба се чувати опорих ријечи и увриједа, не изговарати их и не слушати их јер помућују унутрашњи мир и душевну чистоту човјека. Треба слиједити пут истине и правде, увијек спреман да се признају властите заблуде: Право ходи својим ногама, и путеве своје исправљај. Указује му да је живот и у томе да "живот буде у миру".
Отац Неум тражи од Саве да настави са чувањем постојећих закона, да се чува безумних, да иде за разумом.Последњи тренуци Симеуновог живота дати су са много излива љубави оца према сину.За Симеуна смрт је "растанак", дошао одлуком Владике (Бога). Не треба плакати и јадиковати јер је Бог рекао: земља јеси и у земљу ћеш поћи.

Последња жеља оца Симеуна је: Простри рогозину на земљу, и положи ме на њу.И положи ми камен под главу.Послије осам година Сава је пренио његове мошти у Студеницу и над њима измирио завађену браћу.

Савино дјело Житије св. Симеуна отворило је нове странице српске културе.Оно је постало узор како треба писати житија, затим допринјело је да се увећа слава и култ династије Немањића.s