Ivo Andrić "Jelena, žena koje nema"

Jedna od manjeg broja Andrićevih priča dosledno i bez objektivizujućeg okvira ispričana u prvom licu. Prvi put je objavljena 1962. godine. Tada je štampana sa indikativnim podnaslovom („Galusov zapis“), što upućuje na zaključak da je isprva bila zamišljena kao deo nenapisanog romana o istoimenom junaku koga srećemo u još nekim Andrićevim pričama. U kasnijim izdanjima „Jelene, žene koje nema“ toj podnaslov je izbrisan. (Videti belešku o rekonstruisanom romanu „Na sunačanoj strani“.) „Jelena, žena koje nema“ u stvari je prozno-poetski triptih („Od samog početka“, „Na putovanju“, „Do dana današnjeg“) u kojem lirski pripovedač izlaže istoriju jednog emotivnog i cerebralnog priviđenja, koje ga prati uporno, godinama, javljajući se u očekivanim ali i sasvim neočekivanim prilikama. Jelena je astralno, sasvim izmaštano biće, čist ženski princip koji daje smisao pripovedačevom životu. („Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja.“) Pojava Jelene, žene koje nema, uvek je čvrsto povezana sa putovanjem i sa svetlošću. Jelena je metaforička materijalizacija pripovedačeve mašte, ona je projekcija potpune, a nedosegnute ispunjenosti subjekta koji misli, diše i oseća, ona je smislotvorni, kosmički princip. („Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.“) Kako pripovedač duže živi, i kako mu se sve češće dolazi pomisao na kraj života, Jelena se javlja sve ređe. Snoviđenje („magnovenje“, kaže pripovedač) traje sve kraće. Svetlost u kojem se Jelena pojavljuje sve je slabija, noć dolazi po svoje. („A noć je bila uvek zlo vreme moga života.“) Jelena je privid, čisti privid koji se može javiti na hiljade različitih načina i u hiljadu (ne)očekivanih prilika, ali koji čili pod teretom saznanja da je život nešto drugo od mašte. A kad je život nešto drugo, mašta je utoliko potrebnija. Pripovedač iščekuje njeno pismo, koje nikada ne stiže. U poslednjem odeljku pripovetke Jelena se postepeno transformiše u figuru koja je ne samo čista mašta, nego i čista potreba. Prestanak misli na nju znači prestanak života. Sa takvim uverenjem završava se i pripovest o Jeleni: „Samo da ne prestanem da je iščekujem“, kaže pripovedač u poslednjoj rečenici.