Ivo Andrić "Zlostavljanje"

„Zlostavljanje“ je Andrićeva priča iz savremenog gradskog života. Napisana je u trećem licu. Prvi put je objavljena 1946. godine. Počinje retrospekcijom, završnom slikom jednog mučnog bračnog slučaja. Svi se izjašnjavaju protiv Anice Marković koja je svojevoljno i bez vidnog razloga napustila muža, trgovca Andriju Zerekovića. Sud potvrđuje njenu krivicu. Kao „pobegulja“, Anica je prokažena od svih, čak i od sopstvenog oca. Živi anonimnim i neuglednim, usamljeničkim životom. Niko, osim pripovedača i nje ne zna zašto je izabrala takav život, napustivši prividno uzoran građanski brak. I o tome je priča. Anica je poreklom iz ne baš bogate, ali čestite malograđanske porodice, najstarija kći. Rano je ostala bez majke, pa je preuzela staranje o domaćinstvu i počela da udaje mlađe sestre. Kada se činilo da će sama zauvek ostati neudata pojavio se ugledni trgovac Andrija Zereković i zaprosio je, sa osećanjem da čini dobro i veliko delo. Iz siromaštva rodnog doma Anica udajom ulazi u bogatu kuću koja je, veli pripovedač, istorija jedne uspešne trgovačke karijere, od skromnih početaka do zenita. Andrija se bogatio zahvaljujući svojoj „veštini, skromnosti i poniznosti“. Kupio je veliku kući, proširio poslove i tek tada se oženio Anicom. Brak je ispočetka izgledao savršen. Anica je zasjala u punum sjaju a Andrija prvi put u životu nikako nije mogao do kraja da izračuna šta me je sve i koliko dobroga donela ta žena. Ona je bila stasita lepotica, skromna u svemu, a on je bio „savršen tip ružnog čoveka“ kojemu je ženidba donela istinsko samopuzdanje ali i otvorila u njemu jednu pritajenu predispoziciju. Postao je samoljubiv preko svake mere i otuda se razvila njegova potreba da se pred ženom predstavlja stostruko većim nego što jeste, da prema svojoj volji, samo pred njom, uređuje svet. Ta se samohvala vremenom pretvorila u verbalnu torturu, a zatim u čistu Aničinu moru. Nadmeni egocentrizam jednog uspešnog trgovca četkama koji sebe vidi u istorijskim ulogama vremenom postaje sve nepodnošljiviji. Njihovi bračni odnosi potpuno su nestali, gazda Andrija postao je sam sebi dovoljan, a Anica je svedena na biće koje trpi i prinudno sluša. Noću ne može da spava. Jedino vreme koje ima za sebe su trenuci pre ili posle buđenja. I njih je gazda Andrija uzurpirao. „Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje.“ To se ponavlja godinama i u Anici raste kao nepodnošljiva mučnina. U svojim pričama Andrija je sve veći i veći, i Anica postepeno počinje da razmišlja „kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka“. Andrija postaje čudovište, a Anica se kraj njega naučila teškoj veštini samosavlađivanja. Mislila je da tako, oguglala, može doveka provoditi život, u trpljenju, kraj svoga raspomamljenog muža, a onda je, u trećoj godini braka, došlo jedno veče u kojem se probudio njen još neugasli devojački nemir. Pomislila je šta je još sve čeka ako nastavi da se povinuje muževljevom egomanijačkom mučenju, pa je spakovala najnužnije stvari u svoj mali kofer i tiho i nečujno otišla iz stana. Priča „Zlostavljanje“ jedan je od vrhunaca Andrićevog realističkog, psihološki intoniranog pripovedanja.