Ivo Andrić "Mara milosnica"

„Mara milosnica“ (1931) jedna je u nizu Andrićevih pripovedaka o kobnosti lepote i zlu kojem je njen nosilac izložen. Ispričana je iz objektivne pripovedačke perspektive u za Andrića uobičajenom trećem licu. Mara je nesrećna devojka koju je turski paša ugledao u pekari njenog oca i u njenom izvijenom telu - htela je da dohvati hleb sa visoke police - prepoznao demonsku fatalnost ženskog principa. Posle pašinog neprikosnovenog naređenja da se to prelepo čeljade dovede u njegove odaje, Mara, kćerka turske naložnice, i sama to postaje. Živeći odvojena od ostalog sveta, nedovoljno zrela da sagleda svu kobnost svog položaja i propast do koje će doći posle pašinog odlaska, Mara se navikavala na gospodarevo prisustvo i njegove običaje. Čudan paradoks izlaže pisac sukobom fratra Grge Martića i Veli-paše. Fratar se tobož brine za dušu zalutale ovčice iz stada i muči nesrećnu, neuku devojku pričama o paklu u koji će otići njena duša. Veli-paša, iako čovek druge vere, umoran od života, koji neće biti spominjan po dobrim delima, naređuje fra-Grgi da ne dira njegovu robinju. Tako će Mara neočekivano naći veći mir u kući turskog paše nego pod okriljem crkve kojoj pripada.

Ali kada Veli-paša napusti grad i sa sobom povede svu služinčad i životinje, on neće povesti jedino Maru. Sluge, i paši drage rajske ptice i divlje mačke, nezamenljivi su, a uloga naložnice i onako je uvek namenjena nekoj novoj lepotici. Ostajući bez skloništa, Mara tek tada saznaje kakav je, u stvari, svet. Veli-paša je pokušao da zbrine devojku dajući je Pamukovićima, u jednu od bogatijih hrišćanskih kuća. Tek će tamo Mara shvatiti koliko mračnih nagona, nesrećnih priča iz prošlosti, čudnih običaja, krije ta tobož ugledna porodica i koliko zla može čovek čoveku naneti. Slušajući priče mlade neveste Pamukovića, Mara nemo posmatra skrivene scene iz života kućne čeljadi. Njen krhki telesni i mentalni sastav neće izdržati noć u kojoj je napada Pamukovića zet i u kojoj prvi put zaista biva suočena sa sobom. Nesrećna napadačeva žena, odvodeći pijanog muža pišti: „Treba ti turska naložnica.“ Od tog trenutka Mara prestaje da raspoznaje svet oko sebe. Posle izvesnog vremena rađa mrtvo rođenče i sama umire. Sledi pripovedačev komenatr dat u formi odgovora na pitanje čitaoca iznenadno uvedenog u tekst priče. Opisujući završnu scenu u kojoj sluga Pamukovića, sahranjujući Maru, kroz suze kaže: „Sahranili smo božjeg anđela“ pripovedač sugeriše da su bića poput Mare milosnice sudbinski, unapred osuđena na propast u negostoljubivom i zlom svetu.