Igre Starog Rima

Igre Starog Rima

Šta zapravo znamo o Rimu i Rimljanima? Brojni ostaci arhitekture kao što su kupatila, arene, akvadukti i tvrđave i danas krase brojne evropske i afričke gradove i predstavljaju nezaobilaznu stanicu na turističkim itinerarima. Ali šta znamo o Rimljanima? Šta su jeli? Kako su provodili slobodno vreme? Kuda su išli na odmor? To su pitanja na koja često izostaju odgovori. Rimske igre na tabli predstavljaju odličan primer uvida u njihovu intimu, njihovo slobodno vreme i privatnost. Zato nam istraživanje igara na tabli pruža obilje podataka o identitetima ondašnjih stanovnika rimskih gradova. Bavljenje ovim problemom ustvari predstavlja bavljenje svakodnevnicom, a svakodnevnica je neretko ključ za razumevanje procesa i promena koje se dešavaju u društvima u prošlosti.



U vreme rimske Republike (509. – 31. p.n.e.), kocka je bila dozvoljena samo u vreme praznika Saturnalija, dok u vreme Carstva postaje raširena po svim delovima rimske države. Prve preteče kockica pojavile su se u vidu neobrađenih ovčjih i kozjih zglobova – astragala, kojima su se igrale igre slične današnjoj igri piljaka, da bi se tek kasnije pojavile obrađene šestostrane kockice. U početku su ove kockice imale samo četiri obeležene strane (po ugledu na astragale), gde su nedostajele vrednosti 2 i 5. Strogo se vodilo računa da zbir naspramnih stranica uvek daje broj sedam, što je odgovaralo magičnim aspektima kockice.

Upravo zbog tih aspekata, smatralo se da je korišćenje kockica od strane „neposvećenih“ (kockara) ustvari profanizacija jedne religijske radnje, pa je stoga i zabranjivano. Ipak, igre na tabli starije su i od Rimljana. Najstarije kockice stare su oko 4500 godina i potiču sa lokaliteta „Burnt City“ u Iranu. S druge strane, jedna od najstarijih tabli otkrivena je u Megidu (biblijski Armagedon) u sloju koji se datuje u XIII vek pre naše ere. Svakako najpoznatija tabla za igru, predstavlja „Kraljevska igra iz Ura“, otkrivena krajem XIX veka, kada je radove u Bagdadu vodio sir Leonard Vuli. U grobnici kraljice Šubad, otkriveno je pored tela kraljice još dvadesetak osoba, najverovatnije slugu koji su ispratile kraljicu u drugi svet. Sluge su umrle tako što su otrovane, a tabla za igru je otkrivena između dvojice koji su umrli u toku partije. Iz večitog Egipta potiče više različitih predstava i nalaza igre poznate pod imenom Senet. Čak četiri primerka otkrivena su samo u Tutankamonovoj grobnici 1922. godine.

Kad je reč o poreklu igara na tabli, klasični izvori se ne slažu u potpunosti. Homer označava heroja Palameda kao tvorca prvih kockica, izmišljenih kako bi vojnici pod Trojom prekratili časove opsade. Herodot međutim smatra da su za to zaslužni Liđani, dok Platon prednost daje Egipćanima. Rimski pisac Svetonije nam u svojim fragmentima svedoči o tome kako su igre na tabli izrazito „grčkog karaktera“. O tome da su ove igre bile posebno popularne kod Grka, govori nam veliki broj primera iz grčke književnosti i umetnosti. Jedna od najpopularnijih predstava sa grčkih vaza je svakako predstava Ahila i Ajanta koji uživaju u igri na tabli pod zidinama Troje. Oba heroja su u punoj ratnoj opremi a iznad njihovih glava upisane su vrednosti 3 i 4, pa pretpostavljamo da je Ahil sa oznakom 4, ovog puta pobednik.
Cezar i dečja igra
Devojke sa astragalima


Nakon puna dva milenijuma, Cezarove čuvene reči se mogu čuti i na mestima o kojima on nije mogao ni da sanja. Danas, njegove reči ostaju kao svedočanstvo jedne epohe u kojoj je kocka imala ne tako malu ulogu. Kocke, za koje su sami Rimljani verovali da su ih izumeli Grci, upotrebljavane su u najrazličitijim kontekstima. Sveštenici su njima proricali sudbinu, političari birali među sobom magistrate, a vojnici delili plen. O tome da nije sve bilo formalno, govore i podaci da je veliki broj ljudi koristio kockice za igre na tabli, kao i za kockanje.

Da je kocka još u vreme Rimljana prepoznata kao porok, govori i veliki broj zakona donetih radi suzbijanja ovakvog ponašanja. Kako to obično biva, od poroka niko nije bio izuzet, pa ni rimski carevi koji su te iste zakone donosili. Rimski hroničar Svetonije, opisujući živote 12 rimskih careva, govori i o njihovim slabostima i porocima. Tako saznajemo da je Avgust svuda sa sobom nosio svoje kockice, a da je Neron ulagao astronomske svote novca na jedno bacanje kockica.

S druge strane, poznavanje igara na tabli smatralo se vrlinom. Deca su ohrabrivana da učestvuju u ovim igrama jer se smatralo da to doprinosi razvitku njihovih intelektualnih sposobnosti. Postoje indicije da su neke od igara služile čak i opismenjavanju. Naime, polja su zamenjivana slovima tako da su deca kroz igru, učila i slova. Na kraju, jedan od najvećih pesnika rimske epohe, Ovidije, smatra da je dobro poznavanje ovih igara ozbiljan preduslov za očaravanje mladih rimljanki.
Igra najamnika
Kockice


Već više od jednog veka, istraživači pokušavaju da odgonetnu pravila ove igre koristeći se arheološkim nalazima, pisanim izvorima kao i primerima iz etnografske građe. Brojnost nalaza svedoči o popularnosti ove igre na prostoru čitavog Carstva. Ona je pre svega strateškog karaktera, a žetoni korišćeni u ovoj igri su u rimskoj poeziji nazivani vojnicima, plaćenicima i legionarima. Zanimljivo je da je pobednik ove igre imao za pravo da nosi titulu Imperatora, pa su čak sačuvane i male koštane pločice sa natpisima. Fragmentovane table za ovu igru otkrivene su i na rimskom utvrđenju Saldum u Đerdapu, kao i u ulicama Cincar Janka i Rajićeva u centru Beograda.

Pravila nalažu igračima da naizmenično postave svoje žetone na tablu. Potezi su se povlačili tako što su igrači, jedan za drugim pomerali svoje žetone za po jedno polje u svim smerovima, kako po horizontali i vertikali, tako i po dijagonali. Da bi igrač postao „Imperator“, morao je eliminisati sve protivnikove žetone, što je izvodio tako što je protivnički žeton „opkoljavao“ sa najmanje dve strane.
Mice

U svojoj dugoj istoriji postojanja od oko 3500 godina, ova igra je pretrpela najmanje promena. U gotovo istom obliku, igra se i danas na skoro svim meridijanima zemljine kugle. Najstariji primer ove igre potiče iz egipatskog hrama u Kurni i datuje se u 1400. g.p.n.e. Pomenuti Ovidije savetuje mladim devojkama da nauče pravila, jer ljubav često dolazi kroz učešće u igri, pa ne smeju sebi dozvoliti da propuste šansu. Tabla je izrađena u vidu tri upisana kvadrata koji su presečeni upravnim linijama, a mesta na kojima se linije seku predstavljaju ustvari polja po kojima se kreću žetoni. Dve table, od kojih je jedna očuvana u celini, otkrivene su u centru Beograda.

Igrači su naizmenično postavljali jedan po jedan žeton, onemogućavajući pritom jedan drugog da formira niz od tri žetona. S obzirom da ukupno postoji 18 žetona, ostaje šest praznih polja prazno za naknadno pomeranje žetona. Žetoni se mogu pomerati samo na susedno polje ukoliko je ono slobodno. Svaki igrač se trudi da poveže niz od tri žetona, što mu daje za pravo da izbaci jedan od protivničkih žetona. Ukoliko protivnik ostane na tri žetona, ili bez prostora za pomeranje preostalih žetona, izgubio je.
12 poena

Table za ovu igru, poznate su sa velikog broja rimskih lokaliteta, ali nažalost ne i kod nas. Bar ne za sada ! Tabla je po sredini bila podeljena vertikalnom linijom koja se nazivala još i sveti red. Najverovatnije je da se svaki deo table koristio naizmenično, pa su tako dve kockice služile svaka za odvojeni deo table. Cilj igre bio je da se što pre stigne na suprotni kraj table sa što većim brojem žetona. U slučaju kada se protivnički žetoni nađu jedan nasuprot drugome, kockom se odlučivalo koji od žetona će proći dalje. Zanimljivo je da su ostala sačuvana imena bacanja. Najbolje bacanje – dve šestice – nazivalo se Venus po rimskoj boginji sreće, a najgore – dve jedinice – canis, po psu.
Dečje igre
Deca u igri nuces


Ostavi orahe za sobom! – govorili bi u Rimu ljudima koji su se ponašali neozbiljno, aludirajući pritom na dečje igre. Sličan fenomen objašnjava i rimski običaj da se mladenci posipaju orasima nakon venčanja, simbolizujući tako završetak detinjstva. Kada se u rimskoj ikonografiji oslikava život deteta, igre predstavljaju jednu od nezaobilaznih tema. Orasi (lat. nuces) su korišćeni u velikom broju različitih igara koje su uglavnom podrazumevale bacanje oraha sa određene udaljenosti. Orasima se gađalo u amforu ili neki drugi sud, ili su se razbijale male gomile takođe napravljene od oraha.

Jedna od popularnih igara, posebno među devojkama, ako je suditi po rimskim predstavama, bila je igra sa astragalima. Ova igra se još naziva i tali, a oba termina, jedan grčki a drugi latinski,označavaju kosti skočnog zgloba. Jedna varijanta igre se sastojala u tome da se u letu, pre nego što dodirnu zemlju, uhvati što veći broj astragala koji se bacaju sa nadlanice. Zanimljivo je da ove kosti imaju približan oblik kvadra i da su im duže stranice različite, tako da su im Rimljani davali vrednosti, pa su ih koristili kao kockice. Neki istraživači smatraju da su astragali ustvari prve kockice, po čijem uzoru su i nastale šestostrane kockice kakve i danas znamo.

O drugim dečijim igrama postoji veliki broj različitih klasičnih izvora i veći broj igara ne zahteva određeni „komplet“ tako da je arheolozima prilično teško da detektuju ovakvu vrstu aktivnosti. Jedna od takvih igara bila je i navis aut capita (brod-glava) ili danas poznatija kao pismo-glava. Ime je dobila po jednoj ranoj vrsti rimskog novca na kojem je sa jedne strane bio prikazan pramac broda a sa druge glava boga Janusa, predstavljenog sa dva lica. O detinjstvu u vreme rimljana, govori svakako i ne mali broj igračaka sa teritorije rimske Mezije, teritorije koja se većim delom poklapa sa prostorom na kojem se danas nalazi Srbija.
Rimske igre u komšiluku
Petnica


Da su se na prostoru današnje Srbije, koji je nekad većim delom bio u sastavu rimskih provincija, igrale igre na tabli svedoči veliki broj nalaza otkrivenih širom zemlje. Na preko četrdeset lokaliteta, otkriveno je blizu 300 nalaza tabli, žetona i kockica za igru. Ovi nalazi otkriveni su u stambenim kućama (Beograd), vojnim logorima (Kostolac, Kladovo, Karataš), otpadnim jamama (Sremska Mitrovica), kupatilima (Medveđa) i grobovima (Mala Kopašnica, Niš, Kostolac, ...). Jedinstven nalaz predstavlja kockica sa lokaliteta Petnička pećina, nedaleko od IS Petnica.

U jednoj od odaja pećine, u najmračnijem uglu, otkrivene su kosti jako mladog deteta, tragovi gozbe ili daće (polomljene posude i životinjske kosti) kao i nekoliko različitih predmeta od kojih je jedna koštana kockica za igru. Zbog samog okruženja, načina na koji su kosti deponovane (skelet je bio najverovatnije razbacan), i karakteristikama materijalne kulture (makaze, ključ, kockica), pretpostavlja se da se najverovatnije radi o kultnim aktivnostima. Ovaj slučaj nema analogija nigde u rimskom svetu. Raznovrsnost nalaza i kreativnost u izradi predmeta za igru govore o njihovoj popularnosti u vreme kada su korišćeni. Ovakvi nalazi svedoče nam o „privatnom životu“ tih ljudi, što je vredna informacija u procesu razumevanja zajednica u prošlosti.

Sudeći po nalazima tabli, stanovnici Gornje Mezije su igrali mice i igru najamnika, ali postoje nalazi koji govore o igrama koje nam nisu ostale sačuvane. Takav je slučaj sa žetonima iz Niša za koje se smatra da su služili za igru koja nije rimska, odnosno da se za neku lokalnu igru, nepoznatu do sada, koristili rimski predmeti. S obzirom na to da najveći broj nalaza potiče iz grobova, istraživači su ovom fenomenu posvetili veliku pažnju. Neki istraživači su skloni mišljenju da nalazi iz grobova upravo svedoče o poštovanju Venere, jer ako nam je potrebna Venerina naklonost (sreća) u životu, svakako se kockice mogu posmatrati kao potreba za srećom i na drugom svetu. S druge strane, istraživači skloni filozofiji, smatraju da ovi nalazi iz grobova imaju korena u rimskoj filozofiji stoika. Po njihovom mišljenju, svet se može posmatrati kao velika tabla za igru, na kojoj ljudi predstavljaju pione koji se pomeraju u zavisnosti od kockica, koje uvek baca neko drugi.