Do petice preko interneta

Do petice preko interneta

18. januar 2010. | Politika

U zavisnosti od toga koji razred dete pohađa, koja je tema, cenee se kreću od 500 do 1.500 dinara, a ako je hitno sastav može da se dobije za dva sata.


Preskakanje školskih obaveza, čitanje lektira i pripreme za pisane zadatke sada zamenjuju internet oglasi koji nude instant znanje ili različiti blogovi na kojima sami učenici razmenjuju svoje dobro ocenjene radove.

Tako je vreme kada je učenike oblivao hladan znoj na pomisao na pisani zadatak iz srpskog, analizu likova iz nekog dela davno prošlo. Šturo prepričana "Ana Karenjina”, "Braća Karamazovi”, "Sumnjivo lice” ili bilo koja druga obavezna lektira za osnovnu i srednju školu mogu se dobiti veoma brzo, u zavisnosti koliko je vremena potrebno da se željena lektira "skine”, tačnije koji program imate na računaru i koliko je brz. Najveći broj takvih sajtova ne samo da nude spisak prepričanih lektira po azbučnom redu već i detaljno uputstvo kako to da uradite i koji su programi neophodni, a ako ih nemate kako i njih da skinete.

Većina takvih sajtova za "skidanje” lektira i pisanje sastava svoje usluge nudi besplatno, a pojedini nude i lozinku koja se plaća oko 500 dinara. A ako želite da internet pisac samo za vas ili vaše dete napiše sastav na zadatu temu lako ćete naći oglas: "Pišem sastave za osnovnu i srednju školu”. Dovoljno je da na Guglu ukucate "sastav iz srpskog” i ponuda je brojna. Pisci obično za kontakt ostavljaju svoju imejl adresu ili broj mobilnog telefona.

U zavisnosti od toga koji razred dete pohađa, koja je tema, da li je slobodna ili iz gradiva, cene se kreću od 500 do 1.500 dinara. A ako nekom hitno treba neka od ovakvih usluga za dva sata može da dobije gotov rad za 4.000 dinara i problem sastava ili lektire je rešen.

"Osnovci traže da im pišem sastave o pripovetkama koje čitaju u školi, dok su srednjoškolcima najveći problem obimne lektire, mada pojedine mrzi da pročitaju čak i one koje imaju po 20 stranica. Cena ih ne brine, očigledno je da takvo ponašanje blagosiljaju roditelji. A nije retko ni da i sami roditelji stupe u kontakt sa mnom umesto deteta i traže usluge, a najčešće opravdanje im je, da nastavnici ne znaju da prenesu gradivo ili da njihovom detetu sve drugo dobro ide osim pisanja sastava iz srpskog i da mu zato treba malo pomoći“, kaže jedan od "pomagača“ đacima.

Kada roditelj ima takav stav nije čudo što dete hoće sve da dobije bez truda, umesto da sedne i pročita lektiru ili razmisli o sastavu. Lakše je uzeti novac od tate i mame pa da to neko drugi uradi za njega.

"Najniža cena je 500 dinara za osnovce pa i do 4.000 dinara za srednjoškolce, ako je tema zahtevnija i mora da se uradi dan za dan. Ovo mi je dodatni posao već 10 godina, prodala sam mnogo radova i dobila mnogo petica u brojnim srednjim školama, ne samo u Beogradu već i u Nišu, Novom Sadu, Subotici, Prokuplju“, objašnjava Dragana P., koja se oglašava kao "pišem i pomažem oko pisanja sastava iz srpskog jezika”.

Maja Kulić, profesor srpskog jezika u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić”, kaže da nije mali broj osnovaca koji imaju unapred napisane sastave, ali da se to uvek primeti.

"Kada radite s decom tačno znate fond njihovih reči, način izražavanja, kako sklapaju rečenice. To su najčešće rečenične konstrukcije koje nisu svojstvene dečjem uzrastu. Osim toga, mnogi od njih napamet nauče napisane sastave, ali naprave katastrofalne pravopisne greške. Zatim, dešava se i da uzmu tuđu svesku iz koje, na primer, čitaju referat koji nisu prethodno ni pročitali, kao i da im neko napiše sastav, a da ne stignu da prepišu pa onda prvi deo sastava bude odličan, a zaključak napiše sam i jasno vidite o čemu se radi“, objašnjava Kulićeva.

Među profesorima koji se oglašavaju da drže privatne časove postoje i oni koji se protive tome da deca dobiju sve na gotovo.

"Mislim da su roditelji najveći krivci za ovakvo stanje jer podržavaju decu u tome da ne uče i to predstavljaju kao način snalaženja a ne kao prevaru koja će im se osvetiti kad-tad. Držim časove iz srpskog jezika i pomažem deci u savladavanju gramatike, ali kada su u pitanju pisani sastavi samo mogu da im pomognem da dorade, ali sami. Od mene ne mogu dobiti napisan sastav. Osim toga, majka sam dvoje školske dece, osnovca i srednjoškolke, nikada im nisam napisala sastav niti dozvolila da skinu neku prepričanu lektiru ili da im to ja uradim“, kaže Sofija Jovanović, profesorka srpskog jezika.

Međutim, i bez novca i bez znanja roditelja učenici se i sami snalaze, preko Fejsbuka ili različitih blogova, razmenjujući iskustva i sastave. Tako je jedan isti sastav na temu ljubavi dobio petice u četiri srednje škole u Beogradu. A Marko je podelio svoje iskustvo s blog ortacima, objašnjavajući kako mu je ortakinja koja je pročitala "Onjegina” prepričala do detalja i da je sutradan na kontrolnom dobio peticu, a da knjigu nije ni uzeo u ruke. Ali najveći bedak bio mu je, kako piše, to što je njegova ortakinja, koja mu je pomogla, dobila trojku, iako je čitala.

Jedan Stevan, na istom blogu, preporučuje da je ipak najbolja varijanta za lektiru, da ako ti neko prepriča sadržaj do detalja, ili ga skineš s neta, posle toga pročitaš kritiku i nema šanse da te profa provali, "posebno ako nije smor kao ovaj moj”, piše "Politika“.

Školska lektira i bežanje od epskih junaka

28. januar 2010. 10:59 > 11:08

"Školska lektira služi da deca traže filmove, skraćene verzije, pretražuju Internet jureći informacije koje će im omogućiti da ne pročitaju knjigu, a dobiju dobru ocenu..."

Đaci pretražuju Internet u nadi da će naći informacije koje će im pomoći da izbegnu čitanje lektire, ili jednostavno "jure" roditelje i komšije da im prepričaju "ono najvažnije".

Istraživanje "O krizi čitanja u osnovnim školama" profesorki Marine Tokin i Dragoslave Žutić iz 2009, i Veljka Brborića iz 2007. godine, pokazalo je da "deca čitaju", ali ne toliko obaveznu školsku literaturu, već savremene popularne knjige.

Ista istraživanja ističu i činjenicu da svaki sedmi učenik koji završi osnovnu školu me pročita ni jednu knjigu koju je prema planu i programu trebalo da pročita. Učitelji i nastavnici za to okrivljuju samu školu tvrdeći da im ona svesno pomaže u odbacivanju knjige.

"Spisak obavezne lektire je zastareo i već dugo se nije menjao. Najveći broj zemalja nema tako veliki i strogo određen spisak obaveznih knjiga, već je nastavnicima omogućeno da sami biraju prema potrebama dece", kaže profesor dr Simeon Marinković, osnivač Kreativnog centra.

"Odlomci iz vrhunskih dela Danila Kiša u programu su za peti i šesti razred, pesma Branka Miljkovića, čija poezija zahteva napor razumevanja i obrazovanih odraslih čitalaca, obrađuje se u trećem razredu, a visoko metaforična poezija Miodraga Pavlovića u sedmom. Važno bi bilo da se u programima nalaze knjige koje govore o savremenim temama bliskim današnjoj deci", dodaje Marinković i ističe "problem" epske književnosti.

U lektiri za učenike sedmog razreda 80 odsto naslova je epska književnost. "To su kratke folklorne pesme kao što su 'Dioba Jakšića', 'Mali Radojica', 'Kujundžija i hitroprelja', 'Ivo Senković i aga od Ribnika', 'Hajduk Stanko'....Danilo Kiš, Milorad Pavić i Čehov su u 'dopunskom izboru'. Zato je razumljivo da učenici sedmog razreda najgorom i najnerazumljivijom lektirom smatraju epske narodne pesme", kaže Marinković za "NIN".

Domaći stručnjak za dečiju literaturu Jovan Ljuštanović bi se ipak "sporio" sa nezainteresovanim učenicima. "Usmena književnost je važan deo naše kulturne tradicije. Poteškoće pri razumevanju proističu iz arhaičnog jezika", rekao je Ljuštanović i dodao da bi lektira mogla da se osavremeni, ali ne po svaku cenu.

"Zadatak škole nije da bude trendseterska, ona ima obavezu da posreduje kulturnu tradiciju. Osavremenjivanje lektire bi trebalo da znači osavremenjivanje metoda kojim se lektira posreduje učenicima, preispitati ciljeve i zadatke koje lektira ima, pa tek onda pogledati popis dela - otvoriti ga i proširiti".

Dr Vladana Likar-Smiljanić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta na pitanje "čemu služi ovakav izbor školske lektire" odgovara:

"Služi da deca traže filmove, skraćene verzije, pretražuju Internet jureći informacije koje će im omogućiti da ne pročitaju knjigu, a dobiju dobru ocenu..."

"Deci je lakše da prihvate ono što im nudi savremena tehnologija. Ipak, lektira isum što predstavlja deo opšteg obrazovanja, treba da bude deo vaspitanja dece. Ponuđena lektira treba da pruži prave vrednosti i odnose".

"Treba voditi računa o vrednostima, ali i tražiti pisce koji će biti bliski i zanimljivi mladim naraštajima. Naravno, ne mogu se preskočiti ni deka koja predstavljaju deo opšte kulture. Nije lako pomiriti sve zahteve", završava Vladana.