Klasicizam - Molijer Tvrdica

БИОГРАФИЈА

Молијер је рођен у Паризу 1622. године. Његово право име је Жан-Батист Поклен.

Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу крљаљевског собара. Од

њега, Молијера, се очекивало много, али он није могао одољети љубави према

књижевности и писању.

1943. године млади Молијер почиње да носи тај псеудоним, коначно окреће леђа

каријери дворског собара и декоратера. Послије дјетињства и младости проведених

у Паризу, Молијер дуго борави у јужној и западној Француској. Тамо се развија његов

комични геније.

Повратак у Париз 1658. је био само у први мах скроман. Већ сљедеће године велики

успијех и почетак славе доносе му "СМИЈЕШНЕ ПРЕЦИОЗЕ", први значајнији комад, јер

је до тада писао само неколико лакрдија без веће важности. Послије овог тријумфа

почиње у ствари срваралачки период у Молијеревом животу.Он са трупом долази под

непосредну заштиту двора и уистину постаје краљевски комедиограф. Молијер је писац,

режисер и глумац. Дешавало се да у исто вријеме пише један од својих комада пише,

други игра пред публиком, а трећи пише.

Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој свјетској књижевности, умирао је

подсмијавајући се болести, љекарима, људској глупости, чак и самој смрти.

Прије него што се тог 17, фебруара 1673. године завјеса посљедњи пут спустила за њим,

њему је још остало довољно снаге његовог огромног генија да и бљедило и самртничке

грчеве свога лица претвори у неодољиво смијешне грчеве.

Ликови у делу "ТВРДИЦА"

ХАРПАГОН
отац Kлантов и Елизин, заљубљен у Маријану,

тврдица

КЛЕАНТ
син Харпагонов, заљубљен у Маријану

ЕЛИЗА
ћерка Харпагонова, заљубљена у Валера

ВАЛЕР
син Анселмов, заљубљен у Елизу

МАРИЈАНА
заљубљена у Клеанта

АНСЕЛМО
отац Валеров и Маријанин

ФРОСИНА
сплеткашица

ЖАК
кувар и кочијаш

ЛА ФАЕШ
слуга Клеантов

КЛОДА
служавка Хароагонова

БРЕНДАВОАН, ЛА МЕРЛИШ
лакеји Харпагонови

КОМЕСАР И ПИСАР

ПАРИЗ, 17. ВИЈЕК

КОМЕНТАР НА МОЛИЈЕРЕВО ДЕЛО "ТВРДИЦА"



И махнито весела, и барокна комедија, прављена од тананијег материјала и маштом протканог ткања, ограничавају се на комику заплета и ситуација, а личности обично имају врло мало индивидуалности и карактера да не би на овај или онај начин оставили утисак смијешних или гротескних марионета. Молијер није одбацио ни комику заплета, ни комику ситуације, па чак ни романескне неочекиваности у радњи и расплету, али се тиме ни издалека не исцрпљује његов репертоар.

Једно од његових најбољих, ако не и најбоље, дјело је свакако "Тврдица". Маштовито осмишљен заплет испреплетани ликови и осјећања, мистерија и шарм старине остављају читаоца без даха, док покушава да открије расплет. Али ријетки су они чији дух може да се мјерe са генијалношћу Писца. Оно што је засмијавало и очаравало масе у седамнаестом вијеку, још увијек је актуелно.

Љубав, једина тема, која никада не мијења облик, која не стари и не умире, била је честа инспирација и Молијеру. Због љубави два човјека више нису отац и син, него сурови ривали у борби за дјевојчину наклоност. У причама и позоришним комадима тога доба, позитивни женски ликови су, обавезно, лијепе, чедне, смијерне, пожртвоване дјевојке, попут Молијеревих Елизе и Марјане. На њиховом путу ка срећи, по правилу стоји или сиромаштво (Маријана), или строг и неправедан отац (Харпагон-Елизин отац).Мушки ликови су као по правилу младићи витешког понашања спремни на све да добију даму, коју желе. Такве улоге Молијер је додијелио Валеру и Клеанту. Поред читаве галерије ликова, који су ту да учине представу, што стварнијом, заслужену пажњу посвећујемо Фросини, сплеткашици и проводаџики доброга срца, која на крају помаже младима да остваре своју љубав. Молиер се побринуо и за ужасну трагедију (бродолом), која је раставила породицу. Стари Анселмо, отац младог Валера који је заљубљен у Елизу, треба дотичном да се ожени. За то је, наравно, заслужан стари тврдица Харпагон, коме "без мираза" замјењује (адекватно) и кћеркину срећу, и љубав, и огромну разлику у годинама...

Све у свему, ово дјело треба прочитати. Међутим, по мом мишљењу, никако не треба пропустити погледати ово дјело у позоришту. Театар има своју драж и вриједност, коју ништа не може замијенити.